Marin Mandekić – Brzo preko Istre

Nakon povratka s Kanarskih otoka imao sam zakazanu operaciju od koje sam se trebao oporavljati desetak dana, ali sam već nakon pet dana otišao na prvi trening. Operacija je prošla odlično i moj strah da se neću imati vremena spremiti za Istru bio je neopravdan. Iako mi se život u kratkom roku okrenuo naopačke prvi puta prije neke važne utrke bio sam fizički, psihički zdrav i zadovoljan.

Imao sam dosta poslovnih problema sa zaposlenicima u mojoj maloj firmi, pokrenuo sam otvaranje još jednog obrta, krenuo u adaptaciju stana u koji sam se trebao useliti. Uselio sam se u stan koji još nema vodu, wc-školjku niti kuhinju. Krevet je bio u dolasku tako da sam spavao na madracu prekrivenom posuđenim plahtama i jastukom. Ništa od toga me nije omelo da redovito i marljivo treniram.

O utrci sam počeo razmišljati tek dva dana prije starta, nije me puno brinula jer sam znao da sam spreman, da ju mogu završiti i da mogu konkurirati našim najboljim trkačima: Stipčeviću, Budinskom, Golubu, Smoliću, Kruljcu, Gračanu i mnogim drugima koji su dolazili u Istru na prvenstvo države. Na dužim treninzima s djelom nabrojane ekipe često sam se šalio da me zanima samo ukupna pobjeda i da ću ih ostaviti daleko iza. U tim šalama je bilo i malo istine, ali postići tako nešto mi se činilo nemoguće.

U pripremama sam dosta trenirao s jednom od naših najboljih trkačica Ingrid Nikolesić, od koje sam dosta naučio o visokoj kilometraži u pripremama. Tijekom priprema smo jedno drugome bili velika potpora, učili jedan od drugoga i razmjenjivali iskustva što mi je uvelike pomoglo u treninzima prije Istre. Ingrid je odradila sve što je trebalo oko obavezne opreme i pravila na prvenstvu. Ja o tome nisam imao pojma samo sam je slušao.

Tako sam dva dana prije utrke napravio plan kako ću trčati i što ću jesti u utrci, za to je zaslužan moj dragi prijatelj Alex koji je bio jako uporan oko tog plana i stiskao me oko istog danima, a mene je jedino brinulo kako da osposobim stan da u njemu imam tople vode i wc-školjku. Alex je bio toliko uporan i nervozan oko tog plana da je uspio svoju nervozu prenijeti i na mene i malo sam se zabrinuo oko tih pravila u prvenstvu države. Ali kada sam u deset minuta naškrabao plan na poleđini crteža moje Anite sva ta zabrinutost je brzo nestala. Plan je bio jako optimističan i kada sam ga pročitao izgledao mi je nemoguć, a plan prehrane nije mogao biti jednostavniji. Sve to je izgledalo kao da idem na utrku od deset kilometara, a ne na stotinjak kilometara. Alex me trebao pratiti na utrci i nije htio napraviti nikakvu grešku, da ne dobijemo kakve kaznene minute pa je zbog toga bio dosta nervozan.

Na dan utrke sam mislio manje raditi i odspavati popodne jer je start bio u 22 h. I tako je moj radni dan bio skraćen za punih pola sata, nisam radio do 18 h nego do 17 i 30 h. Nakon posla sam legao na moj madrac na podu i zamolio sestru da mog Vitu odveze na trening do stadiona, ugasio mobitel i pokušao drijemati. Sat vremena sam se vrtio po madracu i taman kad sam počeo lagano drijemati moj dragi Antonio, sin od moje sestre je kat iznad počeo puštati glasno muziku. Prvo sam pomislio da sestra sluša muziku dok sprema po kući, upalio sam telefon i poslao joj poruku, to nije upalilo. Nakon toga sam ju zvao, a ona mi kaže da je na stadionu i čeka Vitu. Zatim sam zvao Antonija koji naravno nije čuo telefon zbog muzike i na kraju sam se morao ustati i ljut otići na kat i lupati po vratima kao Fred Kremenko. Nakon povratka u krevet nije bilo spavanja pa sam upalio mobitel i gledao malo komentare oko vremenskih uvjeta na utrci i smijao se ekipi kako paničari. Nakon malo njuškanja po mobitelu nazvao me Alex i kazao da pada snijeg i da je oko 0 stupnjeva Celzijusovih na Poklonu. Ta vijest me je ipak malo zabrinula. Zatim me je nazvala Ingrid koja je sa svojom ekipom koja ju prati na utrci trebala doći po mene. Bilo je vrijeme za spremiti se, kada sam se oblačio počeo sam brinuti da nešto od opreme ne zaboravim. Tako spreman i obučen za zabavu u Istri nervozno sam čekao prijevoz. Budući da nisam imao ništa u stanu gdje bi mogao sjesti stajao sam kao Nelson. Došla je moja sestra pozdraviti me i ostala malo popričati, odmah mi je bilo malo lakše.

 

Stigao je prijevoz i utrpao sam se u auto, bio sam dosta uznemiren i nervozan cijelim putem do Lovrana, ali kada su me pustili van iz auta u Lovranu i kada sam počeo trčati uokolo kao neki psić pušten s povodca istog trena je nestala nervoza i na mom licu se pojavio osmjeh. Krenuo sam se zagrijavati i tu sam sreo puno dragih ljudi na startu. Htio sam pozdraviti sve koje znam i zagrliti ih, tako sam i napravio, grlio sam sve od reda. Nakon grljenja sam se popeo na lukobran i promatrao natjecatelje, stalno sam gledao Ingrid da pokušam vidjeti da li je nervozna i zabrinuta. Kada sam vidio da se smije odmah mi je bilo lakše i nastavio sam sa svojim uživanjem pred start utrke. Progurao sam se u prvi red i vidio u sredini naše najbrže. Odmah sam im se pridružio, grlili smo se i slikali. Tamo sam vidio i Martina Halasza kojeg sam upoznao na treningu na Kanarskim otocima gdje je završio ukupno drugi na utrci koju smo skupa trčali. Nakon utrke smo se malo družili i tamo mi je rekao da dolazi u Istru. Tada sam mu rekao da ako se prijavi na 110 km Istre ću ga morati pobijediti ili istući i da svakako razmisli o dužini utrke u Istri. Oko toga smo se malo smijali, on je rekao da mu djevojka trči 67 km u Istri i da će ju vjerojatno pratiti i da neće trčati. Ponovo sam ga sreo u Umagu na prijavama gdje mi je rekao da ipak trči 110 km i da se je prijavio na tu utrku zbog Portugalca koji je trebao trčati 110 km, ali se u zadnji čas prijavio na kraću utrku zbog obaveza prema svojoj reprezentaciji. U šali mu kažem da ću ga morati pobijediti iako ima 100 konjskih snaga više nego ja. Tako dok sam se zafrkavao s našim najbržim i najdražim trkačima pozvao sam Martina da nam se pridruži i da se skupa slikamo. Martin je malo promatrao ekipu, a ja sam mu rekao da se ne treba brinuti zbog njih nego zbog mene. Stao je ispred mene u prvi red i čekao je start nestrpljivo sa svima nama.

 

3,2,1 i krećemo! Kao i svaki put krećem brže od svih i odvojim se par metara, u pozadini čujem galamu: ˇNećeš ovaj put!ˇ bio je to Roko Pribičević koji je jurio iza mene, ali me nije uspio stići. Bilo je veselo i zabavno igrati se lovice na startu. Osjećao sam se kao da opet imam 10 godina. Nakon prvih 400 m sam usporio i prestigao me Martin kojem sam zaželio sreću i mislio sam da ću ga ponovo vidjeti u cilju i čestitati mu na pobjedi. Prošlo je pokraj mene još nekoliko trkača koje nisam uspio prepoznati. Ulovio sam svoj tempo i polako trčao uzbrdo po stepenicama. Početak staze bio je osvijetljen uličnom rasvjetom pa dosta vremena nisam palio lampu dok je većina svjetlila s lampama od starta. Na jednoj uzbrdici sam ugledao Vedrana Gračana kojeg nisam vidio na startu, razveselio sam mu se i pogurao ga s leđa, što se njemu nije svidjelo valjda zato što nije znao tko ga gura. Tu blizu je bila sva brza ekipa s prvenstva države i stalno smo nešto komentirali. U jednom trenutku primijetio sam da poredak na usponu nije kako to obično biva, kažem Josipu i Golubu da nešto nije u redu. A Stipčević zabrinuto pita:ˇŠto je bilo?ˇ Kažem im da poredak ne štima i da su oni iza mene, a ne ispred, ili su se oni opametili pa idu polako ili sam ja u formi pa predvodim. Stipke je odgovorio:ˇMoglo bi biti oboje.ˇ na što sam ja odgovorio da bi radije da je ovo drugo. Opet se smijemo i napredujemo uzbrdo. Nakon nekog vremena osjetio sam da mi je tempo prespor i ubrzao sam malo. Odvojio sam se 100-tinjak metara od ove dvojice luđaka i približavam se skupini od 5-6 trkača ispred mene. Mislim se ovi su još luđi od ove dvojice što su ostali iza mene. Tu zovem Josipa i on mi odozada odgovara, vičem mu da se požuri jer će nam se sav snijeg otopiti dok dođemo do vrha. Ubrzo su mi i ovi luđaci ispred malo zasmetali pa prestižem i njih, ali nakon toga odvajaju se dvoje ili troje od njih i prestižu me. Bio je to Vedran kojeg sam prepoznao kada me je prestigao. Jedan od njih je bio i Aljoša Smolnikar za kojeg sam bio siguran da dolazi na cilj odmah iza Halasza. Znao sam da njega ne smijem pratiti jer je on prebrz za mene i da bi mogao izgorjeti budem li ga pratio. Bacim oko na njegove tenisice jer po noći jedino po tenisicama mogu prepoznati ljude. Nosio je Hoka Torrent, malo to prokomentiramo i on odjuri dalje.

Na vrhu Grdog brega počinje se bijeliti snijeg sve više i više. Bio sam oduševljen snijegom. Znao sam da ga ima, ali nisam očekivao da će ga toliko biti. Počinjem se smijati sam sa sobom od sreće iako bih trebao plakati koliko je bilo hladno i koliko je gadan taj uspon. Zastanem na vrhu uspona pogledam iza sebe kad tamo stotine lampi krivuda kroz mećavu, počinjem se derati i zavijati kao vuk i Tarzan, a ekipa odozdo odgovara, bio sam jako sretan. Nastavim do vrha uspona kada gore sve pokriveno snijegom i prava mećava, opet vrištim od sreće i jurim po singliću kroz snijeg. 50-tak metara ispred mene bili su Gračan i Smolnikar. Sve je bliještalo od lampi na snijegu. Uskoro dolazim na greben, kada tamo hladni vjetar šiba s tim snijegom i vidljivost je jedva do dva metra. Ispred sebe srećem natjecatelje sa 100 milja koji su znatno sporiji i koji idu po ugaženoj stazi koja je skliska. Smetaju mi pa odlučim ići brže kroz dublji snijeg da se ne bi smrznuo na grebenu. Tako prilazim Vrhu Učke, vidljivost je sve slabija i vjetar mi nosi snijeg u oči i zbog toga mi suze. Pred vrh pogledam na sat i primijetim da sam 10 minuta brži nego što sam planirao, malo se zabrinem zbog toga što bih to mogao platiti kasnije. Na spustu od kule krećem oprezno jer se ništa ne vidi i moglo bi biti dosta sklizavo, a ne želim riskirati pad. Krenem uz rub ceste da mogu pratiti zastavice jer nisam bio siguran kuda staza ide. Po cesti ili po singliću iznad ceste, a nisam htio napraviti niti najmanju pogrešku. Kad sam došao do skretanja vidio sam par lampi kako su krivo skrenuli i produžili dalje. Nastavljam po mećavi nizbrdo dosta oprezno iako sam planirao taj dio staze od Vojaka do Poklona biti najbrži.

Ubrzo dolazim na Poklon kad tamo 100-tinu ljudi u šatorima. Malo zbunjen od toliko ljudi mašem i poziram za fotografije kao da sam neka manekenka, a ne natjecatelj u utrci od 100 km. Alex me ubrzo povlači iz glamura crvenog tepiha u kut ringa i čupa stvari iz mog ruksaka, vidim da je jako nervozan i uzbuđen, a ja sam tako veseo i opušten. Ne želim da mi pokvari raspoloženje svojom nervozom pa ga smirujem i polako stavljam stvari u ruksak. Nešto mi je rekao o poretku, ali od silne galame 100-tinu ljudi u šatoru nisam ništa razumio. Vidio sam Ninu i viknuo joj “I love you!”, ne znam dali me je čula od te galame. Ubrzo odlazim iz te ludnice i na cesti srećem Hanzu i njegovog mlađeg sina Lovru koji trče malo uz mene i zažele mi sreću. Nakon toga dolazi dugi spust do Brgudca s par uspona kojeg sam prošao jednom u treningu. A sada mi se čini da sam nešto fulao jer se ne sjećam staze i čini mi se da traje predugo. Malo sam se zabrinuo zbog toga, ali nastavio trčati pa što bude da bude. Nizbrdice su bile dosadne, a usponi zanimljiviji jer je bilo dosta blata po stazi pa sam morao skakati s desna na lijevo da izbjegnem blato što mi je bilo jako zabavno. Ubrzo dolazim na asfalt pred Brgudac, posvijetlim partizanski spomenik i nasmijem se. Vesel sam dotrčao do doma u Brgudcu, tamo pitam dali moram ulaziti, rekli su mi da moram. Uđem i odmah izađem, vani me je čekao Alex imao sam par pitanja za njega o poretku te koliko je Martin ispred mene. Alex mi počinje govoriti koliko je natjecatelja ispred i koliko imaju prednosti. Taman spomene Aljošu kada on pokraj nas. Ispred nas su bili Martin i Čeh za kojeg nisam znao tko je. Tako Aljoša i ja krenemo u mrak prema Koritima.

 

Aljoša je vodio, a ja sam ga pratio, pojasnio sam mu ono što mi je Alex rekao o poretku i trčali smo uzbrdo. Na usponu nas je prestigao jedan natjecatelj koji je po mojoj procijeni išao prebrzo uzbrdo. U jednom trenutku Aljoša me pita želim li ga prestići. Odgovaram mu da je on Aljoša Smolnikar i da ja njega ne mogu prestići jer je on strašan trkač. To mu malo dade elana pa na vrhu uspona pred korita ubrza. Meni je baš tada ispao štap pa sam se vratio po njega. I Aljoša odlazi 20-tak metara ispred. Pokušavam ga stići i shvaćam da mi to uopće nije teško, a taj lik ispred mene je Aljoša Smolnikar i ja ga s lakoćom stižem. To meni daje malo više samopouzdanja i veseli me. Tu krene malo ganjanja između Aljoše, mene i onog lika od prije koji juri uzbrdo. Na usponima vodi Aljoša, a na spustevima pušta mene da povučem, a taj lik naglo mijenja ritam i tada shvaćam da on neće biti dugo s nama. Na jednom ravnom dijelu kažem Aljoši da se zbog tog lika ne treba brinuti jer on neće dugo. Tako je i bilo, ubrzo je ostao iza i više ga nismo vidjeli. Nešto prije uspona za Orljak sam shvatio da taj tempo koji trčimo je Aljoši prejak, a meni jako ugodan. Tu smo se Aljoša i ja prestali natjecati i počeli smo surađivati. Pričao sam mu što nas čeka ispred i ispitivao ga o njegovim treninzima. Uglavnom davio sam ga svih 70 kilometra, jadan morao me slušati jer mi nije mogao pobjeći, a kad bi usporio i ja sam usporio s njim da ga još malo davim. Možda više nikada neće doći u Hrvatsku trčati od straha da ga opet ne udavim s pričom. Spusteve smo išli dosta sporo jer je bilo mokro i opasno, a nije trebalo žuriti jer još nisam planirao ubrzavati, a zbog ekipe iza se nisam brinuo jer sam bio pun snage.

U Trstenik smo došli svježi i veseli, tamo nas je čekao Alex s informacijama o ekipi ispred. Za Čeha koji je bio prvi sam mislio da se je zaletio i da će puknuti. A za Halasza sam se nadao da će se izmoriti od ganjanja Čeha pa ću ja imati šansu zadnjih 30 km potegnuti malo jače i prestići Halasza. Alex mi je rekao da su skoro pola sata ispred tako da mi se činilo da će biti jako teško stići ih i mislio sam da će vjerojatno napraviti još veću prednost do cilja. Zbog toga nisam ubrzavao i činilo mi se prerano za krenuti žešće iako sam imao snage. Alex mi je tu rekao da su Stipke i Gračan oko 20 minuta iza pa smo se malo opuštenije osjećali zbog toga. Poslije kada smo krenuli sve to sam objasnio Aljoši, ali on se i dalje brinuo zbog ekipe iza nas i često se osvrtao da pogleda iza. Pretrčali smo Žbevnicu bez problema, jedino tamo sam prvi put izvadio kapuljaču jer je puhao jako hladan vjetar. Na vrhu sam se sjetio dočeka Nove godine na Žbevnici i koliko sam tada bio tužan. A vidi me sad, jurim nizbrdo i pucam od sreće! Sjetio sam se i jednog noćnog treninga s Ingrid kada smo po noći vidjeli jazavca kako trenira po brdu. I opet pozitivne misli i sreća. Lako je tako dobro trčati kad te sve što vidiš i pomisliš veseli. Spust u Buzet je bio lagan i brz i svašta nešto sam Aljoši ispričao na tom spustu. O teškoj situaciji na poslu, o problemima oko rastave, o mojoj predivnoj djeci, o srndaću koji je spavao uz stazu, o krdu košuta koje su nas gledale na jednom treningu, o noćnom treningu večer prije utrke i puno drugih stvari koje ga sigurno nisu zanimale.

Ubrzo smo se našli u Buzetu i utrčali nasmijani u dvoranu. Tamo nas je dočekao Alex s hrpom nekih stvari koje sam mu rekao da bih možda htio imati na okrijepi. Bilo je tu Ensura, paštete namazane na kruh, kuhanih hrenovki, mineralne, a bila je tu i piva kojoj sam se posebno razveselio kada sam je ugledao. Usta su mi već bila puna hrenovke i paštete kada sam registrirao pivu, istog trena sam je otvorio i nagnuo gut iako nisam progutao to sve što sam ugurao u usta. Nakrcao sam ruksak stvarima koje su bile u planu za Buzet, Aljoši sam dao Ensura i pomogli smo mu da se spremi. U Buzetu smo Aljoša i ja izgledali kao pravi tim, jedan drugom bi vadili i stavljali u ruksak stvari i dijelili smo Ensure i svu hranu na okrepi koju sam imao. Nakon kraće pauze u Buzetu opet puni gelova, vode i Ensura krenuli smo dalje. Uspone smo odlično odradili, a na spustevima me je Aljoša odlično pratio. Na prelazu rijeke prije uspona za Zrenj 500-tinjak metara od rijeke počeo sam skidati s desne ruke rukavicu i rukavicu za štap, a Aljoša me je u čudu gledao zašto skidam samo s desne ruke i to za prelazak preko rijeke. Kada smo se spustili do rijeke bila je prilično nabujala. Aljoša se malo zabrinuo oko prelaska, a ja sam došao do ruba, skinuo gaće i pokenjao se, tada je Aljoša shvatio zašto sam skinu sve s desne ruke. U zoru sam se oprao u svježoj bistroj vodi. Nema boljeg nego kada u pola utrke dobro opereš guzicu s ledenom vodom. Aljoša je malo tražio plići prelazak, ali mu nije upalilo pa je zbunjen pitao:ˇŠta ćemo?ˇ, rekao sam mu samo preko i tako je i napravio, a ja sam za njim. Malo smo oprali tenisice i godila je nogama ledena voda. Nakon potoka je krenuo uspon za Zrenj, dobro smo gazili uzbrdo. Jedino je Aljoša malo bio zabrinut zbog ekipe iza, opet se često osvrtao. Mene baš to nije brinulo jer sam planirao ubrzati nakon ovog dugog uspona. Na usponu smo dosta pričali i slušali cvrkut ptica u zoru, bilo je predivno hladno jutro. Mene su počeli malo peći tabani od prelaska preko rijeke, ali tome nisam baš pridodavao pažnju. Shvatio sam da sam nepotrebno uzeo previše hrane sa sobom jer je Oprtalj dosta blizu, planirao sam stići gore za malo više od dva sata. Kada smo došli u Zrenj rekao sam Aljoši da bi trebali malo ubrzati, pogledali smo se i nasmijali. Nije nam bilo do ubrzavanja, ali sam ja malo po malo digao ritam. Aljoša je teško pratio, ali nije još prigovarao zbog brzine jer nije primijetio da smo digli ritam, valjda je mislio da je samo umoran. Već pred Oprtalj mu se nije baš dalo trčati pa sam ga često nagovarao: ”Ajmo samo malo do onoga stupa pa ćemo opet hodati.” i tako za čas smo bili u Oprtlju gdje nas je čekao Alex s novim informacijama o ekipi ispred.

Očekivao sam da će sada ekipa ispred već biti u problemu i da Čeh više neće moći vući toliko, bio sam siguran da ga Halasz stiže, a mi imamo šansu stići drugi. Alex mi je rekao da oba malo popuštaju i da smo smanjili razliku između nas i prve dvojice. Nakon Oprtlja još malo ubrzavamo i Aljoša odlično prati. Kroz glavu mi je prošla misao da do sada još nitko iz duže utrke nije prošao i da ako prestignemo prvu dvojicu stižemo prvi od svih utrka na cilj pa me je to malo ponijelo. Odlično smo otrčali do Grožnjana i tamo stigli vidno umorni zbog bržeg trčanja te dionice. Tamo smo malo na okrepi zastali, pojeli nešto i krenuli dalje. Saznali smo da nam je Halasz na 10 minuta ispred i tu sam odlučio stići ga. Zaključio sam da će mi štapovi smetati u toj namjeri pa sam ih pustio na cesti jer nisam znao dali ih smijem dati pratnji, a nisam želio riskirati diskvalifikaciju zbog glupe pogreške. Viknuo sam Alexu: “Vidi ovo na cesti!”. Kasnije sam saznao da sam mu ih mogao jednostavno dati. Pomogao sam Aljoši spremiti njegove štapove i krenuli smo žestoko. Čak nisam niti vodu punio jer sam znao da ću juriti i neću piti. Aljoša je par puta usporio i rekao da ne može pratiti, ali sam ga uvjeravao da mora i malo usporio svaki put kada bi otpao malo iza mene.

Tako smo se ubrzo približili Bujama gdje sam prvi puta ugledao Halasza i odmah sam se okrenuo da vidim gdje je Aljoša. Kada sam ga ugledao kako izlazi iz šume vikao sam mu: “Tu je vidi ga, naš je!” Odlučno sam pojurio za njim i vidio da se približavam Martinu. Pretrčao sam cestu i stizao ga, a onda sam daleko ispred na okrepi vidio poznatu siluetu. Istog trena su mi se oči napunile suza i sada kada ovo pišem oči su mi suzne. Bio je to moj Vito kojega je dovezla moja seka. Dan prije je rekao da neće doći jer sestra ide rano, a on mora učiti, tako da ga nisam očekivao. Kada sam ga ugledao u daljini zaboravio sam na Halasza, Aljošu, utrku, suze su mi tekle i nisam mogao disati. Kako sam prilazio bliže mijenjao sam izraz na licu, malo sam se smijao, a malo sam jecao i suze su tekle. Ekipa je navijala i vikala, primijetio sam sestru i Alexa, a druge nisam registrirao. Dotrčao sam do moga Vite i čvrsto ga zagrlio u suzama. Alex je nešto vikao za Halasza, mene nije bilo briga što viče i gdje je Halasz. Što se mene tiče, nisam trebao dalje. Meni je trka završila. Alex me je potjerao dalje i poslao na okrepu po vodu, pokazao mi je čašu punu šlaga i rekao: “Idemo sad, još šlag na kraju!” Izjurio sam na asfalt u suzama i vidio Halasza na usponu. Odjurio sam do njega malo usporio da ga pozdravim, Martin mi je rekao: “Bravo Marin, zaslužio si to! Sretno do cilja!” Zaželio sam i ja njemu sreću te moćno pojurio dalje.

Na nizbrdici iz Buja sam jurio jako brzo i napravio veliku prednost pred Martinom. Tu sam osjetio jake bolove u tabanima koji su me pekli već zadnjih par sati. Osjećaj je bio takav kao da mi je puknuo veliki žulj koji je bio preko cijelog tabana i sada curi iz tenisice. Stisnuo sam zube i nastavio dalje, a tabani su me pekli jako. Ubrzo sam utrčao u duboko blato i tenisice su mi bile teške kao da su od olova, nisam mogao trčati, a tabani su se raspadali. Rekao sam si: “Imaš još samo 10 kilometara, a to možeš i na rukama, ako sad popustiš svi će te stići, potegni još malo to ti je kao od Breze do Kastva!”. Taj monolog je potrajao oko 1 minute i opet sam krenuo žestoko s olovnim tenisicama. Bio sam malo sporiji zbog blata, ali kada sam došao do prelaza preko ceste skinuo sam većinu blata s tenisica i opet veselo krenuo. Nakon jednog podvožnjaka staza je vijugala i ugledao sam Aljošu u daljini. Razveselio sam mu se, odlučio stati popišati se i sačekati ga. Rekao sam mu da smo odlično odradili planirano i da smo sad na postolju ako ustrajemo do cilja. Aljoša me pitao hoću li napasti vodećega, odgovorio sam mu da želim, ali nisam ubrzao jer nam je tempo bio dosta brz. Aljoša se osvrtao i pitao mene par puta da pogledam iza jer on ne vidi dobro. Bacio sam pogled svaki put kada je to tražio od mene i smirivao ga da nema nikoga iza. Protrčavali smo pokraj oznaka s ostatkom kilometara, ostalo je još malo. Na jednoj ravnici ugledao sam Biloga i ekipu kako snimaju i navijaju. Pitao sam ga koliko je ispred prvi, Bili je rek`a: “Evo ovi čas je utrča u cilj.” A mi smo imali još 5 kilometara, tu mi je malo popustila volja za trčanjem, a Aljoša se tako razveselio toj vijesti da je prvi u cilju i odmah mi je viknuo: “Sad možemo pomalo, dosta je jurnjave!2 Odgovorio sam mu da ćemo sada sporije. Meni se činilo da smo dosta usporili, ali par dana kasnije kada sam pogledao log na stravi vidio sam da uopće nismo usporavali. Još par puta sam morao gledati iza jer je Aljoša to tražio. Kada samo došli na zadnje livade pred Umagom ja sam tražio pogledom cvijeće po stazi i svako toliko bi zastao da uberem po jedan cvijet. Aljoša se osvrtao i pitao me ako je sve u redu. Rekao sam mu da berem cvijeće i da je sve super, pa je i on odlučio nabrati buket. Tako smo skupa svako toliko brali cvijeće po livadi.

 

Utrčali smo na asfalt pred cilj i tamo sam ugledao Vitu kako me čeka da utrčimo zajedno u cilj. Aljoša je bio uz mene i nismo sva trojica uspjeli trčati kroz koridor pa je Vito otrčao ispred, a Aljoša i ja kao gay par držeći se za ruke i s buketićem u ruci utrčali u cilj. Tamo nas je dočekao Alen kojemu smo poklonili cvijeće. Stavili su mi medalju oko vrata i odmah sam pojurio zagrliti Vitu, a nakon toga sam se vratio Aljoši i grlio njega. Novinari sa Sportske TV su htjeli pričati sa mnom, ali svaki put kada bi krenuli ugledao bih nekoga koga treba grliti. Grlio sam Alexa snažno, sestru u suzama, a Vito mi je dao pivu koju sam otvorio s medaljom što je razveselio Alena kada je vidio da medalje služe za nešto korisno. Podijelio sam pivo s Aljošom i nakon toga popričao s novinarima pred kamerom i rekao im kakav je bio moj doživljaj utrke. Jako sam uživao u utrci, osim tih par minuta u blatu nakon Buja. Nije mi bilo teško niti sam se iscrpio do kraja, lako bih mogao još 30-ak kilometara nastaviti dalje. Suci su mi pregledali opremu koju sam imao svu, čak sam neke stvari imao i duple. Saznao sam da je Ingrid dobro i da sigurno dolazi u Umag. Otišao sam se otuširati i čekao Ingrid da pobijedi. Poslije sam stalno ulazio u cilj i grlio svakog natjecatelja kojeg sam znao, a znam ih mnogo. Utrku sam trčao 20 minuta sporije od planiranoga, ali me to baš nije diralo. Bio sam zadovoljan i sretan.